Upoznao sam jednom, ne baš tako davno, jednog direktora, velikog direktora koji je vodio jedno veliko auto-dilerstvo. Direktor je bio moćan i uticajan, baš kao svaki pravi pravcati direktor iz zemlje Srbije. I tu moć je na svakom koraku voleo da prikaže. I prikazivao je. Bez ustezanja i bez pardona.
“Molim samo bez ideja, molim bez priče. Niste tu da biste mislili nego da biste radili, ja sam taj koji ovde misli.
Ja sam direktor. Da, baš ja sam direktor.
Broj 1 i to je to.
Aksiom. Ne dokazuje se!”
Baš taj isti direktor je imao u svom velikom dilerstvu jako puno automobila različitih brendova. Bilo je tu Renault-a, Fiat-a, Nissan-a, Dacia, Jeep-ova i još ponečeg. Novog ili polovnog. Neki automobili su bili mali, neki veliki, neki od njih brži, neki sporiji. Pojedini su trošili jako malo, neki malo više. Bilo je plavih, žutih, crvenih, sa malim ili velikim motorima. Bilo je i onih sa pojačanim zadnjim ili prednjim oslanjanjem, benzinaca i dizelaša. Neki su šljaštali, neki su već bili dosta pohabani.
Zajedničko za sve automobile bila je njihova navika da se voze na malom broju obrtaja, na što manjem broju obrtaja. Bez puno trzavica i na malom gasu.
I direktor je baš ta vozila voleo, naprosto obožavao. Istina je da sa njima nije imao vrhunske performanse i natprosečne rezultate, ali to njemu uopšte nije ni bilo bitno. Ta vozila malo troše, ne prave buku - što je izuzetno važno, ne zahtevaju veliki napor za vožnju, prilično su lojalna i pouzdana. Imaju dobar odaziv pri malom broju obrtaja, a što je za direktora možda i najvažnije, ne skreću pažnju na sebe ama baš ni malo. A to je za svakog velikog direktora jako važno, zar ne?
Međutim, zadesi se ponekada u ponudi njegove kuće i poneki luksuzan, skup model. Raritet. Nabavi ga direktor sasvim slučajno, u nekoj od razmena ili nakon bankrota nekih od konkurentskih kompanija. Jednostavno, nesretno vozilo ni krivo ni dužno zaluta u direktorove ruke ni ne sanjajući u tom trenutku šta ga sve čeka.
I tako se pre par godina, potpuno slučajno, u njegovom dilerstvu našao i jedan FERRARI.
Možda ga je bolje prikazati znakom sa haube.
Ima simbolike.
FERRARI, auto jako moćan, sa fenomenalnim performansama i velikim iskustvom u vožnji, čak i na najboljim i najpoznatijim internacionalnim stazama. To je jednostavno bio auto koji je mnogo mogao da pruži i da ponudi, nešto što se ne sreće svaki dan. Ludo snažan, atraktivan i veoma trkački nastrojen. To je bio auto koji nije bio deo masovne proizvodnje, bio je pravi pravcati unikat.
FERRARI je FERRARI.
Istina je da je trošio dosta benzina, zahtevao kvalitetno održavanje i najbolja parking mesta na auto-placu. Jeste bio skup, skuplji od drugih vozila u ponudi, ali je bilo i ozbiljnog razloga za to. Bio je mnogo brži, jači i snažniji od ostalih automobila. Mogao je istu razdaljinu preći za mnogo kraće vreme od svih drugih vozila koje je direktor vozio… a vozio je mnogo drugih. Problem je bio u tome što automobile kao što je bio FERRARI mnogi ne znaju da voze. Upravo taj problem imao je i veliki direktor. Od samog početka nije ni želeo da proba da shvati kako taj auto radi, da proba da se “sprijatelji” sa njim, da razume kako se on vozi i da spoji nekoliko dana da bude zadovoljan njime.
Veoma često mu se gasio a da on nije uspevao da ga pokrene i “štucao” mu je pri malim brzinama na kojima ga je vozio. Ono što je velikog direktora užasno nerviralo jeste neviđena snaga koju je FERRARI mogao da oslobodi, energija koju je imao i još mnogo drugih kvaliteta koje je taj auto posedovao. O njima veliki direktor nije znao ama baš ništa. Naravno, mislio je da sve zna. A FERRARI je samo zahtevao slobodu i pun gas. Direktor je pokušavao da ga obuzda, da mu nametne svoja pravila, da ga vozi na niskih 1.000 obrtaja i nikako mu nije dozvoljavao da prikaže svu svoju snagu. Veoma brzo je ta mašina čak počela i da ga nervira, rekao bih i izluđuje. Direktor je jednostavno navikao na obične automobile, navikao je na automobile kao sto su Renault Megan, Fiat Bravo ili u najboljem slučaju Nissan Qashqai. Vozio je ponekad i ponekog Jeep-a, ali za FERRARI on jednostavno nije bio spreman… ni duhom ni telom. Taj auto je bio isuviše jak, isuviše brz, jako bučan, isuviše energičan i nedovoljno lojalan njegovom karakteru. Sa druge strane, ono što je direktora dodatno izluđivalo bilo je to što su taj moćni auto u dilerstvu svi voleli, mnogi i obožavali. Okretali se za njegovim dimom, divili njegovom zvuku i škripi njegovih guma. FERRARI je jednostavno potiskivao direktora u drugi plan i ubijao njegov ego. Reklo bi se da ga je dovodio do ludila. Direktor naprosto nije mogao da prihvati u svom okruženju jedan tako moćan auto. Dva “Alfa mužjaka” u jednom krdu lavova. Ne može. I tako je direktor vrlo brzo odlučio da ga gurne na stranu. Godinama je vozio sve automobile iz dilerstva, jedino je FERRARI bio parkiran i u senci usamljen tavorio. Bio je zarobljen izmedju četiri zida gde nije mogao da prikaže svoju moć i svoje kvalitete. Jednostavno, nije mu ni pružena prava šansa da se bori sa najboljima, da se bori čak i sa mnogo lošijima od sebe. Ostao je zarobljen u dilerstvu, ponižen od svih ostalih Renault-a, Fiat-a, Nissan-a, Dacia i pokojeg Jeep-a. Na kraju priče veliki direktor je odlučio da ga proda. Prodat je i to veoma jeftino, za relativno male pare. Direktor je jednostavno hteo da ga se otarasi jer godinama nije mogao i nije hteo da vidi svu njegovu snagu i natprosečne performanse, nije mogao da razume šta tom vozilu treba i koliko takav jedan trkački automobil može. U stvari, sve je to od samog starta video, ali nije imao hrabrosti i snage da tom autu dopusti da oslobodi svu svoju moć. Odlučio je da vozi sve ostale automobile a da FERRARI drži u garaži. Direktor je tako jednog petka, na kraju jednog zimskog meseca jednostavno odlučio da FERRARI ode. I FERRARI je otišao. Presrećan, auto je zadovoljan najzad raširio svoja krila, nakon više od dve godine očaja i bola pretrpljenog u garaži u kojoj je čak polako počeo i da rđa po rubovima. Dok je nepovratno odlazio od velikog direktora sa novim vozačem, sa radija moćne mašine odzvanjale su reči pesme kojih se FERRARI često proteklih godina prisećao, dok je u garaži pokušavao da suzbije svoj bol. Čuli su se poznati Johny-evi stihovi:
“Ako si u kremenadli, nisi za kobasice!”
U retrovizoru moćne mašine ogledalo se moje lice.
Dr Bojan Kostandinović
Upravljanje promenama
Centar za edukaciju i razvoj potencijala "Implementacija znanja"
Comentários