“Sagni glavu i slušaj, pobede te zovu zaboravi na prošlost, uspehe i lovu, sada zvone nova pobednička zvona poniznost je hrana svakog šampiona!”
Kada su nekadašnjeg velikog teniskog šampiona Borisa Bekera novinari pitali “Da li ste oduvek bili šampion, šta je nephodno da se uspe?”, on je izdvojio tri najvažnije stvari:
“Najpre morate dovoljno jako da želite da uspete. Niko nije uspeo i došao do vrha ukoliko to nije svim srcem želeo. Strast, pasija u poslu kojim se bavite je neophodna da bi postali šampioni.
Pored toga je potrebna ogromna disciplina. Koliko god talenta da imate, nephodna je čelična disciplina da neguje i razvija talenat koji posedujete. Morate to da shvatite na vreme, kao prioritet, i da svesno odustanete od mnogih stvari koje se mogu mladom čoveku učiniti mnogo privlačnijim za njega.
I postoji još jedna, mnogo teža i zahtevnija nego prve dve zajedno. Neophodna vam je poniznost, bez obzira na to koliko ste dobri i koliko ste talentovani. Potrebna vam je poniznost da slušate vaše trenere, da prihvatite savete, da testirate nove mogućnosti i da priznate da ne znate ništa. Povratna informacija je doručak šampiona. Ove tri stvari su tajna mog uspeha.”
Jeste li se ikada zapitali koliko morate biti ponizni da biste uspeli u poslu kojim se bavite? Koliko morate da se savijate danas, sutra, prekosutra da biste se jednog dana kao mlado stablo ispravili i dodirnuli najviše visine?
Prvi radni dan u mojoj poslovnoj karijeri bio je 2007. godine na Sajmu automobila kada sam se priključio Chrysler-Jeep-Dodge prodajnom timu kompanije Mercedes-Benz SCG. Zaposlio sam se kao inženjer mašinstva i magistar tehničkih nauka, neko ko je pre toga imao 15 godina dugu profesionalnu sportsku karijeru u zemlji i inostranstvu, neko ko je obišao pola sveta i neko ko u tom trenutku govori pet stranih jezika. Došao sam u kompaniju pun sebe, pucajući od samopouzdanja, svestan svih referenci koje imam, potpuno ispunjen svojim dotadašnjim životom.
Prvi dodir sa surovom poslovnom realnošću imao sam kada mi je šef odmah po dolasku na posao rekao da uzmem krpu i obrišem jedan auto. Ništa mi nije bilo jasno. Zar ja ko je imao jednu sjajnu internacionalnu sportsku karijeru, zar ja koji govorim tolike strane jezike, zar ja magistar mašinstva da brišem automobile? Ne, nešto tu nije u redu. Ne želim. Neću.
Sličan problem sam imao kada sam iz autoindustrije otišao u obrazovanje, kao i kada sam pokušavao da razvijem svoje sopstvene biznise. Iz zona komfora ulazio sam u potpuno nepoznate zone, zone apsolutne nepoznanice i neznanja. Mislio sam da mnogo toga znam, u stvari nisam znao ništa. Naravno, otpor je bio ogroman.
Na moju sreću, veoma brzo sam shvatio pravila igre. Nova pravila igre. Pravila nove igre.
Kada krećeš sa novom karijerom zaboravi na sve što si bio i na sve što si uradio u prethodnoj karijeri. Zaboravi na svu slavu, uspeh, novac, kamere, TV prenose, pune dvorane, autograme. Zaboravi na diplome koje potvrđuju mnogo toga, ali suštinski u poslu ne znače apsolutno ništa. Zaboravi na prethodne rezultate. Što pre shvatiš da si ušao u nešto drugačije, potpuno novo i da nemaš nikakva iskustva u tom novom poslu kao i da malo ili apsolutno ništa ne znaš o njemu biće ti lakše da prihvatiš to da krećeš od nule. Možda čak i iz minusa.
Ali, tu nastaje problem.
Kako da objasnim sebi da sam sada ponovo niko i ništa? Kako da objasnim sebi da moram da zaboravim na prelepu, sjajnu prošlosti i da moram da se okrenem neizvesnoj budućnosti? Kako da iskontrolišem svoju sujetu i kako da objasnim sebi, ali i drugima da više nisam na vrhu, već na samom dnu. Šta će reći drugari, porodica, bivše kolege, okolina? Šta će reći svi oni koji me vole, a šta će tek reći oni koji me ne vole i jedva čekaju da me vide dole, sagnute glave? Da li sam ponižen? Da li ću biti ismejan? Kako ću i kada ponovo biti na vrhu, zar za mene mesto tamo nije već obezbeđeno?
Kako, zašto, gde, kada? Milion pitanja mi se vrzma po glavi i budi svakog jutra u ranu zoru, sa bolom u stomaku. Svakog jutra. Danima, nedeljama, mesecima.
I to su pitanja koja svi mi postavljamo sebi kada počinjemo nove karijere, kada menjamo poslove, često i kada menjamo kompanije, kada menjamo industrije, kada ulazimo u preduzetništvo. To su pitanja koja postavljamo sebi kada krećemo u velike promene, kada želimo danas da se menjamo iz korena sa ciljem da sutra budemo bolji, jači, spremniji, drugačiji.
Frojd je objasnio da se čovekova psiha sastoji iz tri dela koji neprestano ratuju jedan protiv drugog.
Id predstavlja čovekovu snagu, njegovu divlju strast, njegovu moć.
Ego predstavlja njegov razum, svesnost, sliku koju imamo o sebi, ono što kontroliše Id i svu njegovu jačinu. Ego bi trebao da predstavlja samokontrolu koja treba da ne dozvoli Idu da luduje niti da donosi emotivne i ishitrene odluke.
Po Frojdu, međutim, postoji i treći tajanstveni deo naše psihe, njega je definisao kao Superego i on predstavlja Frojdovo najčudnije naučno otkriće. Superego predstavlja čovekovu savest, ali je čak mnogo složeniji, kompleksniji od toga. Superego je nesvesni nevidljivi sudija koji osuđuje, kritikuje, nagrađuje ili kažnjava čovekove, nekada, neprihvatljive nagone koje predstavlja Id, a koje Ego ne može da kontroliše.
I tu je u stvari ključ svih uspeha. Što pre pod kontrolu stavimo svoj Ego, a u isto vreme savladamo Superego, pre ćemo uspeti. Što pre shvatimo da moramo da spustimo glavu i da moramo ponovo da slušamo, da pratimo, da upijamo od drugih, da budemo dobri učenici svesni toga koliko u stvari ne znamo, pre ćemo krenuti na gore. Što pre razumemo da smo ponovo početnici i da moramo da radimo, radimo i radimo da bismo se ponovo popeli na vrh, pre ćemo do njega i doći. Moramo biti vredni i poslušni, ali i veoma, veoma ponizni.
Danas, kako u poslu tako i u privatnom životu, svako od nas je okružen sa četiri vrste ljudi:
1. Oni koji znaju da znaju.
Ljudi koji su svesni svojih znanja, kvaliteta i moći koju sa tim znanjem imaju i to koriste. Svesni su da su puno radili i da je u znanju moć te na osnovu tog svog iskustva oni se dalje usavršavaju i rade na sebi. Nikada ne staju sa razvojem svojih znanja i svojih sopstvenih kvaliteta i veština.
Frojdovski: Id veliki, Ego veliki, Superego veliki.
PONIZNOST VELIKA.
2. Oni koji ne znaju da znaju. Ljudi koji jako puno znaju ali nisu ni svesni tog svog znanja. Čitav svoj život su radili puno, učili, čitali, razvijali se i nisu načisto sa samima sobom koliko i šta znaju. Upravo zato oni i dalje rade i trude se da nauče još puno toga.
Frojdovski: Id veliki, Ego mali, Superego veliki.
PONIZNOST VELIKA.
3. Oni koji znaju da ne znaju. Ljudi koji su svesni da ne znaju puno i upravo zbog toga se trude da što više nauče i na taj način uhvate priključak sa onima koji puno znaju. Prepoznaju svoje slabosti i nedostatke i vredno rade na njihovom otklanjanju.
Frojdovski: Id mali, Ego veliki, Superego veliki.
PONIZNOST VELIKA.
4. Oni koji ne znaju da ne znaju. Ubedljivo najgora kategorija. Ljudi koji misle da sve znaju, a ne znaju ama baš ništa. A ponašaju se kao da znaju sve. Ovakvih ljudi je danas oko nas jako puno i oni su užasno, užasno opasni.
Frojdovski: Id mali, Ego mali, Superego ne postoji.
PONIZNOST NE POSTOJI.
