Hvala na svemu predsedniče Boričić!

Dodela plakete "Moj klub" zaslužnim igračima OK Crvena Zvezda i prijem u Upravni odbor kluba 2011. godine

Bora.

Aleksandar Boričić.

Legendarni predsednik OK Crvena Zvezda, Odbojkaškog saveza Srbije i Evropske odbojkaške federacije - CEV.

Boru poznajem 35 godina, od toga smo blisko sarađivali preko 30. Često ga spominjem u svom poslu kao primer kada želim da opišem dobrog menadžera. Ako pričam o lideru, on jedan od prvih na koje se osvrnem. Onima koji su ga poznavali dovoljno je samo spomenuti ga. Onima koji ga nisu poznavali, teško ga je bilo opisati. Hiljade dece i igrača kojima je pokazao pravac i izveo ih na put, sto hiljada lica u jednom čoveku i milion ideja koje su se kuvale u njegovoj glavi. Veliki sportski radnik, Zvezdaš, predsednik, savetnik, suprug, roditelj, ideolog.

Neviđen vizionar, tvorac, pomiritelj, egzekutor, vođa.

Boru sam upoznao kada sam došao u odbojkaški klub Partizan davne 1990. godine, bio je predsednik konkurentnog kluba OK Crvena Zvezda. Partizan vs Crvena Zvezda, večita tema. Ubrzo su za SR Jugoslaviju stigle sankcije UN i oba kluba su tavorila u domaćoj ligi i čekala dan kada će sankcije „pasti“ i ponovo izaći na evropsku scenu. Nakon provedene tri godine u OK Partizan gde su odlučili da urade smenu generacija i klub oslone na mnogo mlađe snage od mene, otvorila mi se mogućnost da promenim sredinu. Bilo je jako puno zainteresovanih strana za Partizanovog igrača od 23 godine, ali je Bora bio najuporniji da dođem u „njegov“ klub. Prelasci iz Partizana u Zvezu nisu nikada bili popularni, ali je on prepoznao nešto u meni i za dolazak u Zvezdu nije video nikakvu prepreku. Sećam se prvog odlaska u njegovu čuvenu kancelariju na Marakani, naših pregovora koji realno i nisu bili teški niti problematični, na kraju i potpisivanja mog drugog profesionalnog ugovora, nakon prvog sa OK Partizan sada i sa OK Crvena Zvezda.

Sećanja na tu godinu bila su fenomenalna. Moj kvalitet je pod trenerskom rukom čuvenog Lasla Lukača, ali i konstantnih saveta predsednika Boričića eksplodirao, igrali smo finale lige sa Vojvodinom u velikom SPENS-u pred neverovatnih 10.000 vatrenih vojvođanskih navijača. Seriju smo izgubili, ali sam ja svoj nivo igre podigao na reprezentativni nivo i otišao na Univerzijadu u Japan gde smo kao reprezentacija SR Jugoslavije osvojili sjajno 6. mesto, uzevši u obzir to da smo se iznenada okupili usred leta za odlazak u Fukuoku i tamo otišli skoro bez priprema. Zlato je uzela reprezentacija Južne Koreje koja je u finalu pobedila reprezentaciju Španije na čelu sa legendarnim Rafaelom Paskvalom. Po završetku te sezone u Zvezdi, gde sam inače bio na pozajmici iz Partizana, imao sam obavezu da se vratim u Partizan i tamo sam proveo još dve odlične godine.

U leto 1997. godine ističe mi ugovor sa Partizanom i ponovo stiže poziv sa sada već poznatog broja. „Dobar dan, Bora ovde, kada bi mogao da svratiš da porazgovaramo?“

Zvezda je odlučila da napravi šampionski tim. Tu je već stara ekipa na čelu sa reprezentativcem Rajkom Jokanovićem, iz Grčke se vraća legenda kluba Dejan Brđović, a sa njim u klub dolazi i tadašnji kapiten odbojkaške reprezentacije Jugoslavije Željko Tanasković. Wow. Kakvi igrači, kakav tim! Bora opet pokazuje svoje vizionarske moći i pravi vrhunsku ekipu koja je te godina osvojila Kup Jugoslavije i igrala u finalu prvenstva. Po drugi put me dovodi u Crvenu Zvezdu, ni manje ni više nego oba puta iz Partizana. Fenomenalno iskustvo i sjajna sezona. I neverovatna vizija tog čoveka na delu.

Ostajem u Zvezdi još jednu godinu, ali je tadašnju sezonu prekinulo bombardovanje zemlje koje je trajalo od marta do juna 1999. godine. Završavam u julu mesecu Mašinski fakultet u Beogradu, ugovor u Zvezdi mi ističe i ja po prvi put potpisujem za inostrani klub, odlazim u Grčku u EAP Patron iz Patre, prelepog grada na severu Peloponeza. OK Crvena Zvezda mi kao znak zahvalnosti za godine provedene u klubu organizuje na brodu na Dunavu svečanu večeru. Još jedna ideja predsedništva kluba bila je da to bude čestitka za završetak fakulteta i diplomiranje svog igrača na beogradskom Univerzitetu što je tada zaista bio pravi kuriozitet, ujedno i motivacija drugim igračima da se bave školom i studijama. Za sretan put u inostranstvo dobijam lepe poklone i tada se rastajem kao igrač sa klubom i Borom kao predsednikom. Usled NATO agresije i smanjenih finansijskih mogućnosti klub mi ostaje dužan određenu količinu novca koja je bila zanemarljiva u odnosu na to što sam zaradio naredne godine u Grčkoj, skoro da sam i zaboravio na taj dug. Sledećeg leta, nakon godinu dana, stiže novi poziv od Bore sa molbom da dođem u klub da mi se isplati ono što mi se duguje iz prethodne sezone. Pored toga, dobio sam poziv od predsednika i zeleno svetlo da kada mi je god potrebno dođem i treniram sa ekipom Crvene Zvezde, iako realno klub nije prema meni imao više nikakve obaveze. Ovde se radilo o čistom ljudskom odnosu. Eto, takvo je bilo moje iskustvo kao igrača sa Borom.

Već sam uveliko završio karijeru i posvetio se biznisu, izgubio sam česte kontakte sa odbojkom, pa i sa Zvezdom i Borom. Porodica, deca, ali i posao u Mercedesu me je potpuno obuzeo. U jesen 2011. godine ponovo poziv sa dobro poznatog broja. „Dobar dan Boki, kako si, Bora ovde. Kada bi mogao malo da svratiš do kluba da porazgovaramo?“

I opet vizionarstvo na delu. Poziv da postanem član Upravnog odbora OK Crvena Zvezda gde sam proveo sedam prelepih godina, naučio neviđeno mnogo, uživao u pobedama i osvojenim titulama. Iako se Bora u međuvremenu fizički povukao iz kluba i otišao u Luksemburg na poziciju predsedenika Evropske odbojkaške federacije, za sva važna pitanja bio je konsultovan. Razgovori sa njim su bili kao razgovori sa ocem, puni saveta, predloga, ali veoma često i dobornamernih kritika. Ostaje mi uspomena na fascinantne trenutke godišnjih Skupština Sportskog društva Crvena Zvezda gde je njegovim ulaskom u svečanu salu celokupan vrh sportskog društva na čelu sa svim predsednicima i sekretarima klubova ustajao uz pružanje ruke i pozdrav: „Dobrodošli predsedniče Boričić“! Neverovatan autoritet.

Poslednji put sam sa Borom razgovarao pre par meseci, ponovo u njegovoj kancelariji na Marakani kao i prvi put. Zanimalo me je njegovo mišljenje o mom novom projektu - Menadžerske edukacije sportista i sportskih radnika pod nazivom „Metaverzum sporta“. Videli smo se odmah, prvi dan po mom pozivu, iako je on bio već u lepim godinama i narušenog zdravlja. Opet sjajan razgovor i vetar u leđa. Podrška, osvrt na iskrene dileme, prepreke, teškoće, kao i dobronamerni i motivišući saveti. Rekao bih roditeljski. Kao i mnogo puta do tada.

Bora je preminuo 04. marta 2026. godine na dan osnivanja i rođendan Sportskog društva Crvena Zvezda.

Hvala na svemu predsedniče, bilo je sjajno poznavati te.

Bojan Kostandinović, odbojkaš