• bkostandinovic

GO HARD OR GO HOME!

Mamba mentality!


Kobi Brajant je otišao, legenda je ostala. Legenda o Crnoj Mambi. Pamtićemo Mambu po neverovatnim rezultatima, načinu igre, originalnosti. Pamtićemo je po veličini i uspesima koje je ostvarila. Pamtićemo je po Mamba mentalitetu.

Mamba mentalitet je termin koji je Kobi Brajant skovao da bi opisao taj visok nivo intenzivnog fokusa i neumoljivog pristupa pripremama i takmičenju koji je on koristio svaki put. Mamba mentalitet znači da konstatno daješ sve od sebe da budeš najbolja verzija sebe. To je Mamba mentalitet, to je konstantna potraga u pokušaju da danas budeš bolji nego što si bio juče.


Kobi je bio raritet u NBA svetu, pravi dragulj. Preskočio je koledž i draftovan je direktno iz srednje škole odakle je otišao u NBA. Kao 13. pika 1996. godine odabrali su ga Šarlot hornetsi, koji su ga prosledili u Lejkerse u zamenu za Vlada Divca i tada kreće njegov košarkaški šou.


Osvojio je NBA šampionat 5 puta, bio je 18 puta učesnik All Star utakmica, 4 puta je proglašen za najkorisnijeg igrača, 11 puta je biran u prvi tim NBA lige. Zauvek će ostati upamćena utakmica koja je odigrana 22. januara 2006. godine između Toronto Reptorsa i Los Anđeles Lejkersa, prilikom koje je Brajant postigao 81 poen što je njegov rekord karijere. Sa 34 godine i 104 dana Kobi Brajant je postao najmađi košarkaš u istoriji lige koji je postigao 30.000 poena. On je najbolji strelac u istoriji Lejkersa. Sa reprezentacijom SAD-a osvojio je 2 zlatne olimpijske medalje.


Zauvek ćemo pamtiti sve ove neverovatne rezultate koje su nesumljivo plod talenta koji je Kobi imao. Ali, pamtićemo ga još po nečemu, i to je nešto što moramo da prenesemo klincima kojima je on bio idol, klincima koji su zbog njega zavoleli košarku i počeli da bacaju loptu na koš. To nešto što moramo da prenesemo svojoj deci. Ono što ćemo pamtiti jeste njegova posvećenost i pravila igre koja je sam sebi postavio, sve u cilju da bi postao jedan od najboljih svih vremena. Ono što ćemo pamtiti jeste njegov neverovatan odnos prema treningu, prema radu i radnim navikama koje su mnogi nazivali i ludačkim, ali navikama koje su ga dovele do pijedastala, koje su ga postavile na vrh, koje su od njega napravile legendu. Pamtićemo njegov Mamba mentalitet.


Još dok je bio klinac u srednjoj školi Brajant je dolazio na treninge u pet ujutru, a napuštao halu u sedam uveče. Smatrao je da rada nikada ne može da bude dosta. Uvek je trenirao mnogo više nego svi drugi. Prema rečima njegovog klupskog kolege Šekila O’Nila, Brajant je često znao da trenira bez lopte i to sam. Trening nije završavao dok ne ubaci 400 lopti u koš. Posle treninga znao je da zadrži pojedine igrače na terenu kako bi na njima isprobavao svoje „nove fore“. Terao je svoje kolege u srednjoj školi da igraju sa njim „jedan na jedan“ ali ne do 21 kako je to uobičajno, već do 100 poena. Saigrači, za vežbe sklekova koje je Kobi radio, kažu da su ih terale da okrenu glavu na drugu stranu i „tiho plaču“ ne verujući šta on radi, kako i koliko to radi. Poznata je njegova izjava:


„Ako za mene mislite da sam osoba koja je otišla preko svojih mogućnosti, to bi mi mnogo značilo. To znači da sam uložio mnogo truda i da sam iscedio sve iz sebe što sam mogao da iscedim."

Za Kobi Brajanta je vezano puno anegdota koje pričaju o njegovoj posvećenosti i napornom radu. Jednog od mnogobrojnih kondicionih trenera američkog „Dream team“-a iz 2012. godine oko 4 sata posle ponoći Kobi je pozvao i pitao da li može da dođe do dvorane za trening da mu nešto pomogne. Kondicioni trener je naravno pristao i oko 5 sati je ušao u dvoranu gde ga je sačekao Kobi Brajant koji je bio mokar od znoja kao da se kupao u bazenu, već uveliko ubacujući njegovih 800 šuteva koje je zadao sebi kao zadatak da ubaci svakog jutra.

I zato je i bio najveći. I zato ćemo ga i pamtiti.


„Bogovi mrve munjama i gromovima najveće kuće i najviša stabla, jer bogovi vole da zgaze sve što je veće od ostalog. Oni ne trpe ničiju gordost osim svoje!“


Herodot

Još jedan velikan koji je ostao upamćen po nadljudskom radu i neverovatnoj posvećenosti bio je Dražen Petrović, legenda evropske i svetske košarke. Njegov stil i način treninga, njegova upornost, njegova želja da bude broj 1 ostaće zauvek zapisana.

Dražen je imao svoja pravila koja je poštovao da bi došao do vrha, naravno da je rad bio na prvom mestu. Govorio je sledeće:


“Talenat sam cenio do 16. godine, nakon toga prionuo sam na težak rad."


"Ako nekad nisam mogao na trening, istog trenutka bih se razboleo. Teško mi je da opišem nekome ko nikad nije osetio zvuk lopte na parketu kako je to dobar osećaj kada si sam sa loptom u dvorani. Loptu uvek nosim u autu. Kada stojim, propadam. Pet, šest ili sedam ujutro, nije ni važno. Uzeo bih ključ, otvorio vrata dvorane i trenirao. Čistačice i ja. One bi radile svoj posao, ja svoj. One bi sređivale dvoranu, ja koševe. Nikad nisam propustio jutarnji trening. Nikad. Stotine šuteva, hiljade. Postavim stolice i driblam. I tako satima. I uživam. Bilo je perioda kad bih ostvarivao normu od 600 do 700 šuteva dnevno. Uporedite, ostali bi u vrh glave i teškom mukom odradili 200 šuteva. Da li sam zavisnik od rada? Sigurno. Radio sam po osam ili devet sati dnevno, nije prošao ni jedan jedini dan da nisam odradio trening. Osećao bih grižu savesti ako slučajno, a mogao sam samo slučajno, da propustim trening, grizlo bi me sve dok idućeg dana to ne bi popravio. I odradio dvostruko. U celoj karijeri nisam propustio više od deset treninga.“

Sećam se i svog bavljenja profesionalnim sportom i mogao bih sada u svom odnosu prema treningu da prepoznam neku vrstu Mamba mentaliteta, iako sam, naravno, sto svetlosnih godina bio iza Kobija i Dražena.


Sećam se hiljada sati treninga i naročito priprema koje sam svake godine morao da prolazim. Obično bi trajale dva do tri meseca i to je bio najvažniji period u godini gde igrači prave bazu na koju se oslanja celokupna sezona. Što bolje odradiš pripreme, bićeš spremniji, brži, bolji, jači u sezoni koja dolazi. Ali, te pripreme znaju da budu dosta teške, mučne, bolne. Glavni deo priprema jeste rad na snazi kada smo u teretani provodili sate, dane, nedelje i mesece. Jedne godine imali smo program u kome smo tegovima radili vežbe snage po tri i po sata svakog dana. Da bih lakše podneo sav taj napor i da bi mi vreme brže prolazilo brojao sam kilograme koje sam dizao. Jedna vežba, pet serija po 50 kg u 10 ponavljanja, znači 2.500 kg ukupno. Pa druga vežba, pa treća... I na kraju ta tri i po sata bilans bi bio 35 tona. Svaki trening 35 novih tona tereta, i još 35, i novih 35, i tako danima.


I kada više ne možeš, kada ti je muka, kada te sve živo boli, kada doneseš konačnu odluku da se povlačiš i da prekidaš sa tim naporom, samo baciš pogled na zid teretane na kome stoji natpis na kome piše...

...i tada dobijaš dodatnu snagu da nastaviš, da ideš dalje, da podigneš još više nego juče. Dobiješ dodatnu snagu jer znaš da te samo rad gura napred, samo te rad nosi do novih pobeda. Sutra, prekosutra, ili za par meseci kada se budu vodile krajnje borbe za osvajanje titula i medalja, kada na terenu bude teško i kada mišići i glava posle duge naporne sezone krenu da popuštaju, setićeš se onih 35 tona i natpisa na zidu. Oni će ti dati dodatnu energiju, oni će te pogurati da napraviš te dodatne napore i izvučeš poslednji atom snage da bi bar za trunku bio bolji od protivnika i pobedio ga onda kada je to najvažnije. Tek u tom trenutku ti postaje jasno da samo rad koji stoji iza tebe može da ti pomogne i donese prednost, da je samo mučno jak višemesečni i višegodišnji trening osnovna prednost koju imaš. Talenat koji poseduješ je sjajan i često može da pomogne, ali u tim teškim trenucima odluke samo se rad računa.


Imao sam drugare koji su imali sve fizičke predispozicije i neviđen talenat da budu vrhunski, ali nikada u tome nisu uspeli. Sada im ostaje samo žaljenje, često u razgovoru znaju da kažu: „Kakva sam ja igračina mogao da budem, ozbiljan sam talenat bio!“. Na pitanje zašto to nije postao, on odgovara da nije voleo da trenira.


E, druže moj, ti nisi mogao nikako da postaneš dobar igrač, glava je za uspeh najvažnija!


Epilog


I zato, svi vi koji hoćete da budete najbolji, koji hoćete na vrh zaboravite na to da ćete do njega doći bez velikog rada, bez nadljudskih napora i bez ogromne žrtve. Svi vi koji ulazite u arenu gde igraju samo najbolji i gde svi žele da budu šampioni zapamtite da bez ludačkog rada to nećete uspeti. Svi vi koji imate talenta i koji hoćete do večne slave zaboravite na to da vam je taj talenat dovoljan i da ćete sa njim postići uspeh. On vam je samo odlična ulaznica na bojište, sve ostalo zavisi od vašeg stava i upornosti. Možete imati natprosečni talenat, možete imati puno sreće, mogu vam zvezde biti naklonjene, ali ako nemate iza sebe mnogo, mnogo rada budite sigurni da ćete izgubiti. Svi vi koji ulazite u borbu ostavite svaku nadu da ćete se okititi zlatom i lovorikama bez tragova znoja i krvi koje ćete mučno radeći ostaviti iza sebe na svom putu do vrha.

U Danteovoj Božanstvenoj komediji na vratima pakla stoji upozorenje:


Lasciate ogne speranza, voi ch'intrate!


Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu!

Dr Bojan Kostandinović

127 views0 comments

Recent Posts

See All