Sve češće razmišljam o mladosti… o mladosti, obrazovanju i sportu. Nameće mi se jedno veoma logično, ali ujedno i veoma teško pitanje: mogu li vrhunski, profesionalni sport i obrazovanje zajedno i do koje mere jedno moţe pratiti drugo?
Da li je i u kom obimu vrhunskim sportistima potrebno da se obrazuju i pripreme za život koji sledi nakon završetka sportske karijere ili, možda, savremeni sport svima njima pruža mogućnost da zarade dosta novca koji im predstavlja dovoljnu sigurnost za udoban i miran nastavak života po povlačenju sa profesionalne sportske scene?
Da li im je pored sportske potrebna i neka druga inicijativa?
Koji nivo samoodricanja i samoinicijative je neophodan da biste dotakli vrh i na njemu ostali i nakon završetka sportske karijere?
Profesionalni sport i obrazovanje – mogu li zajedno?
Ono što svi znamo jeste da profesionalna sportska karijera ima relativno kratak, ograničen rok trajanja i da svakog sportistu nakon završetka sportske karijere očekuje drugi deo života, za mnoge sportiste vrlo često ne tako udoban i ne tako prijatan kao onaj prvi. Vrlo često veoma, veoma bolan!
Procentualno jako mali broj profesionalnih sportista, naročito iz sportova koji nisu fudbal ili košarka, uspe da za vreme svoje profesionalne sportske karijere zaradi dovoljno novca za lagodan život nakon sporta. Oko profesionalnog sportiste obigrava čitava „armija“ ljudi koja mu je naklonjena i samo njemu podređena, koja organizuje apsolutno sve počevši od potpisivanja ugovora, društveno-socijalnog života, putovanja, obroka, odmora, a sve u cilju postizanja što boljih, vrhunskih sportskih rezultata. I sve je kao iz bajke, „ceo svet se oko tebe okreće“ sve dok uspešna sportska karijera traje, sve dok su reflektori upereni direktno u tvoj dres...
Ali šta posle sporta?
Šta se dešava kada se svetla na pozornici ugase i profesionalna karijera privede kraju? Šta se dešava sa hiljadama mladih ljudi koji nisu uspeli da zarade tu „ogromnu količinu novca“ da bi udobno i lagodno nastavili svoj, do tada, veoma dobro organizovan, spokojan i prilično lep život?
Šta se dešava sa njima kada ostanu prepušteni sami sebi, u surovom svetu koji ne trpi prosek i koji nema milosti za one koji se nisu pripremili za dalju borbu?
Šta se dešava sa svima koji nisu na vreme shvatili koliko je važno da rade na sebi, za one koji nisu dovoljno spremni da bi mogli da se inflirtriraju u novo okruženje i prilagode novonastalim okolnostima?
Šta je sa onima koji nisu bili dovoljno mudri ili nisu imali dovoljno samoinicijative? Šta onda, kako dalje?
Period transformacije vrhunskog sportiste u bilo koju sferu društvenog života nakon završetka profesionalne sportske karijere je vrlo komplikovan, zahtevan, prilično težak proces i veoma često traje godinama. Mnogi od njih čak nikada ni ne uspeju da se prilagode novonastalim okolnostima i bivaju zauvek, na ovaj ili onaj način, izgubljeni. Nespremni za dalje „takmičenje“ na novom terenu i pod novim pravilima igre gube bitke, jednu za drugom, gube rat od onih koji su na vreme shvatili koliko je važno imati samoinicijativu i raditi na svom obrazovanju i razvoju one strane ličnosti koja nije vezana samo za sport. Tek tada, kao generali posle bitke, dolaze do zaključka da je trebalo ranije, puno ranije pokrenuti inicijativu i steći obrazovanje koje će im davati vetar u leđa.
Moje lično iskustvo nakon deceniju i po profesionalne sportske karijere i preko hiljadu odigranih profesionalnih utakmica kazuje mi da je sport nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi, iskustvo koje ne bih menjao ni za jedno drugo. Sve to vreme provedeno na sportskom terenu i oko njega, svi domaći i strani trofeji, sve ono što prati jednu profesionalnu karijeru pružilo mi je jako puno radosti i sreće, naučilo me je odgovornošću, profesionalizmu, načinu kako da ostvarim vrhunski rezultat i kako da se izborim za njega. Kako da svakog dana budem jači. Kako da danas budem bolji nego juče. Kako da stignem na vrh!
Naučilo me je osnovnim životnim lekcijama koje pokušavam danas da prenesem mojim malim dečacima i njihovim drugarima. Naučilo me je zdravom sportskom životu, fer borbi i viteštvu. Nošen čistim sportskim duhom godinama sam se radovao uspesima, slavio pobede i titule, osvajao medalje i pehare.
Pored svega onoga što je lepo, veoma rano sam uvideo i onu „težu“ stranu sporta, što je možda i važnije, morao sam da naučim i kako da istrpim poraz??? Kako da preživim te, vrlo često jezivo dramatične trenutke nemoći i bola nakon poraza? Poraza koji nas u životu neminovno čekaju iza svakog ugla.
Ipak, svi ti porazi koje sam doţiveo bili su mi od koristi da veoma brzo shvatim da:
Nije sramota pasti već je sramota ne ustati!
Ukoliko ne veruješ da možeš da pobediš - nemoj ni da izlaziš na teren!
još jače da bih sledeće nedelje pobedio! Ukoliko u nedelju izgubim, u ponedeljak moram da treniram još više i
Nikada nema predaje!
Borba mora da traje do samog kraja! I posle toga. Naročito posle toga!
Naspram svih životnih lekcija i prelepog života koje mi je vrhunski sport pružio od samog početka sam bio svestan da, na žalost, ni moja profesionalna sportska karijera neće trajati večno i da će doći taj dan kada ću morati da „okačim patike o klin“ i krenem u novi svet, krenem da se suočavam sa nekim novim životnim izazovima na novim terenima i novim borilištima. Krenem u svet koji ni pribliţno nije viteški kao što je svet sporta. Krenem u neki novi život.
I želeo da se za taj deo života što bolje pripremim. Preuzeo sam inicijativu. Samoinicijativu.
Mukotrpno i strpljivo sam se pripremao godinama. Decenijama. Noćima i danima. Kod kuće, u vozu, u avionu, za vreme boravka u zemlji i inostranstvu. Znao sam da će sportska karijera proleteti kao san i da mi je konstantno i kontinuirano obrazovanje neophodno. Znao sam da će doći dan kada ću morati da ponovo krenem iz početka, od prvog stepenika i da za njega moram biti spreman.
Ono što sam samo želeo i čemu sam uporno težio jeste da taj prvi stepenik bude što viši, verovao sam da ću pomoću njega lakše dohvatiti onaj drugi stepenik, pa treći i tako opet sve do vrha, nekog novog vrha i to je ono što mi danas pomaže i daje mi krila. Bavljenje vrhunskim, profesionalnim sportom ostalo je samo u sećanjima. Ispred mene su novi vidici i novi izazovi pred kojima danas kao inženjer mašinstva, magistar tehničkih nauka i doktor ekonomskih nauka stojim hrabro, spreman da im se suprotstavim.
Spreman da se i dalje borim! I da opet preuzmem inicijativu.
Zaključak je jednostavan.
ŠAMPIONI U SPORTU, NAKON ZAVRŠETKA SPORTSKE KARIJERE, MOGU I MORAJU BITI
ŠAMPIONI U ŽIVOTU
Hiljadu puta sam se uverio da je većina tih mladih ljudi, vrhunskih sportista, osvajača najsjajnijih medalja na najvećim planetarnim takmičenjima natprosečne inteligencije i neverovatnih intelektualnih sposobnosti koje se moraju do maksimuma razviti ne samo kroz sport, već i kroz edukaciju i učenje, kroz konstantno obrazovanje i usavršavanje počevši od najranije faze života i od samog početka bavljenja sportom. Menadžerski trendovi, savremene informacione tehnologije, ekonomija, marketing, inženjerstvo i mnogi drugi, veoma bitni aspekti današnjeg života moraju se što više približiti vrhunskim sportistima i učiniti pristupačnim za što bolje i lakše razumevanje. A oni moraju da preuzmu inicijativu. Samoinicijativu.
Samo na taj način, obrazovanjem, oni će uspeti da se ostvare kao kompletne ličnosti koje će beležiti zavidne rezultate i u drugim sferama društvenog i socijalnog života koji sledi posle završetka sportske profesionalne karijere. Simbioza vrhunskog sporta i obrazovanja treba i mora da predstavlja osnovu za dalji razvoj sporta i sportskih ličnosti i samo tako se mogu na duži rok, trajno sačuvati svi kvaliteti jednog mladog čoveka i iskoristi neprocenjivo blago i snaga koje on, kao vrhunski sportista nosi u sebi.
Vrhunski sport i obrazovanje – mogu, trebaju i moraju zajedno!
Šampion u sportu, samoinicijativom, šampionski u život!
Comments